БЕСМРТНИ МОНИТОР
Пре два дана, 11. марта, 2019. у просторијама Дома војске Србије, промовисана је књига контраадмирала у пензији Бошка Антића „Бесмртни монитор” која од заборава чува сећање на херојство посаде монитора „Драва“ и њеног команданта поручника бојног брода прве класе Александра Берића.
Господин Антић је свој живот посветио чувању успомена на неке давне дане о којима нажалост мало знамо. У својој књизи, 58. по реду, за коју је грађу скупљао више десетина година, изнео је чињенице о херојском отпору посаде у Априлском рату, која није дозволила да брод падне у руке непријатеља и заувек се уписала у историју остављајући поколењима светао пример како се брани отаџбина и слобода.
Ова књига је била већ представљена на Сајму наутике 2018. у Београду.
На промоцији у Дому Војске Србије, одломке из књиге читао је поручник фрегате Драган Спасојевић из Речне флотиле, чија јединица чува сведочења једина четири преживела сведока потапања монитора „Драва“.
Господину Антићу је управо поручник Александар Берић био узор у војничкој каријери и зарекао се да ће учинити колико може да од заборава сачува оно што се догодило тог хладног јутра 12. априла 1941. године.
Ево дела из књиге:
„У хладно јутро, 12. априла 1941. године, у близини Чиба – данашњег Челарева, немачке „штуке“ су се обрушавале на монитор „Драва”, који је, погођен, после седмодневног отпора немачким освајачима – тонуо на дно Дунава. На његовом јарболу вијорила се изрешетана застава, а испод ње на командном мосту, у ставу мирно, стајао је рањен командант брода поздрављајући симбол оданости посаде земљи и народу коме припада. Два симбола – застава и командант брода тонули су заједно са њим стојећи на свом месту – застава на јарболу, а командант на командном мосту.
Придржавајући се старог морнарског принципа, командант монитора „Драва“ није напустио свој брод ни мртве другове на палуби брода и у његовој утроби, који су полако нестајали у вртлогу који је тонући брод стварао, док су ка обали пливали морнари носећи са собом успомену на свог храброг команданта, на своје погинуле другове, као и сећање које ће овај брод одвести у легенду – која говори о посади брода као нераздвојивој целини, о родољубљу, о другарству и поносу, о несаломивости оних који воле слободу, чак и онда када се за њу иде у смрт.“
Чини се да је г. Антић успео у својој намери, о чему сведочи и велики број присутних, међу којима су биле и унуке поручника Александра Берића, који ће ову пручу приширити даље, чувајући успомену на једног од јунака који су своје животе уградили у темеље наше државе.
На презентацији је, било и више наутичара чија љубав према реци се не завршава само тиме што уживају у лепотама природе већ и у чувању успомена на наше великане.
Овај кратак извештај о једном лепом догађају, завршићу текстом писма које је поручник Александар Берић написао кћерки Вери и сину Ивану ноћ пре своје јуначке смрти коју је сам одабрао као свој пут у вечност, а које је сачувао његов син Иван:
„Мили моји!
Велики бал је отпочео и ми од данас идемо својим путем који нам је судбина одредила. Куда и докле – не знамо, али једно је сигурно, робови нећемо бити и ако треба да се гине часно ћемо положити наше животе за добро Краља, Отаџбине и Слободе, а на понос наших Очева, Жена и Синова! Нека нам Бог да снаге и моћи да часно извршимо своје задатке, а Вама храбрости и љубави да нас за вером дочекате кад се вратимо у загрљај Ваш, у загрљај оних за чију слободу смо кренули овим трновитрим, али часним, путем! Нека се деси било шта, оно што је судбина одредила, задржите у себи веру, да сам до задњег трена живио за Вас, у срцу са љубављу и са молитвом на уснама – да вас Бог сачува у здрављу и у најлепшим успоменама за мене.
Ваљда је судбина овако хтела да се деси, да Ви будете на једном крају наше Отаџбине, док ћу ја имати да браним земљу на којој сам се родио и где су живели моји преци. Не знам, али кад су већ догађаји узели оваквог маха – видим, да је заиста провиђење било оно које је отегло наше преселење и да Вас је сам Бог чувао! Децо моја, останите у Боки докле год се буде тамо вила наша застава, а, недај Боже, одреди ли свевишњи другачије, крените оним путем, којим ће кренути и остале наше Мајке, Сестре и Синови. Без страха, без озлојеђености, без пребацивања, већ само са једним – са жељом да дочекате једну још сретнију будућност, мирну, пуну вере и искрености, љубави и слободе!
Што се мене тиче, ја ћу се чувати за Вас, борити се за Вас и у души вазда бити уз Вас. Нека Вам буде благословен сваки корак и свака одлука и нека Вас води љубав, коју сте ми целог нашег заједничког живота тако великодушно и несебично испољавали и доказивали. Ја Вам верујем и та велика вера је оно што ће ми дати снаге и храбрости, да издржим у овим страшним тренуцима који нам се приближавају“.